Откривање

ТАЈНИ ПОДЗЕМНИ ГРАД У МАЛОМ ЗВОРНИКУ
Камена девојка под планином
Намењен за дужи боравак државног врха у тешким ратним условима, грађен је у најстрожој тајности. Толико строгој да га ни Немци за четири године окупације нису открили. Простире се на 5.000 квадратних метара, има километар и по ходника, услове за смештај више од 3.000 људи. Међу седамдесет пет просторија су апартмани за краља и његову породицу, чланове владе и генералштаба, спаваоница за гарду, капела, библиотека, кантина, купатила, бунар, коњушница... За своју намену послужио је само три дана у априлу 1941. Данас, осамдесет година касније, најзад се неко досетио да би се с тим могло нешто паметно учинити

Текст и фотографије: Ненад Марковић

Последњи пут нога једног српског, југословенског краља корачала је Србијом у пролеће 1941. године, на обали Дрине у Малом Зворнику. Док су јединице Вермахта широм земље лако сламале отпор Југословенске краљевске војске, млади краљ Петар Други Карађорђевић прешао је 12. априла у Босну, преко моста чију је градњу помогао његов отац Александар Први (по коме је та грађевина и добила име). Одатле је Петар Други отишао у Никшић и даље у изгнанство из којег се никада није вратио. Три дана пре тога краљ је провео у тајном подземном граду направљеном у утроби планине Борање.
Војни стратези Краљевине Југославије сматрали су да је, у случају рата, идеално место за смештај врховне команде географско средиште земље, а то је било управо подручје око Малог Зворника. Тражећи погодну локацију, утврдили су да шупља стена у обронцима Борање има све што је потребно да преузме ту улогу. Радови на изградњи ратног склоништа, прављеног под шифром „Камена девојка”, почели су 1932. године, а окончани су, пре стварног завршетка, у јесен 1934, после погибије краља Александра у Марсељу. Недовршена је остала трећина објекта.
Објекат се простире на површини од око 5.000 квадратних метара, има ходнике укупне дужине око километар и по и 75 просторија. У подземном граду било је места за више од 3.000 људи, краља, његову пратњу, владу и гарду. Дубина планине крила је апартмане намењене за смештај краља, његове породице, чланова владе и војног руководства, али и спаваонице за гарду, капелу, библиотеку, кантину, купатила, коњушнице и просторије других намена. На самом крају недовршеног дела налази се бунар са свежом водом за пиће покривен бетонским поклопцем. То је требало да обезбеди да станари града не буду жедни када се затворе масивна метална врата и сакрију их од света. Непотврђене приче кажу да је главни архитекта био неки Рус, стручњак за копање рудника, и да су радове изводили затвореници довођени ноћу. Нису знали ни где су, ни шта праве. Приче кажу да је за тајни град, односно његову намену, знало свега пет људи: краљ, председник Владе, министри финансија и војске и начелник Генералштаба.

КРАЉЕВИ ПОСЛЕДЊИ ДАНИ У СРБИЈИ

Град је имао дванаест улаза које су затварала тешка врата. Неколико их је и данас видљиво са магистралног пута који се протеже између планине и реке. Температура унутра је стабилна, између 14 и 16 степени, на њу не утичу годишња доба и спољашњи временски услови. На крају сваког десног ходника у мрак се пробија трачак светлости кроз отворе за вентилацију. Дуж бетонираних сводова, баш као и у недовршеним просторијама у којима је гола стена, на таваницама се почео стварати пећински накит. Ти још увек мали и танки сталактити допуњују лепоту и мистичност грађевине.
Дуж ходника и даље стоје вентилатори који су некада служили за проветравање града, а сада су зарђали. У највећој просторији одржана је једна од последњих седница Краљевске владе, а недалеко од ње налазе се апартмани у којима је млади краљ провео своје последње ноћи у Србији. Посебно је занимљива капела. Окречена у бело, као и друге просторије, једина је при врху зидова имала исликане орнаменте, а на источном зиду налази се удубљење за олтар.
Поузданих података о настанку „Камене девојке” нема. Подземни град чуван је као највећа тајна и документи о његовој градњи, ако их је икада и било, нису пронађени. Знају се историјске чињенице о краљевом боравку током Априлског рата и не много више. Стари Малозворничанипричали су да Немци током окупације нису сазнали за постојање тајног града и да никада нису крочили у њега. После рата град више никоме није био занимљив. У прво време служио је за чување лекова једне фармацеутске фирме, онда и за складиштење пића. Потом је пао у заборав.
Недалеко од гвозденог Моста краља Александра, налази се један од улаза у град, а нешто даље и црква у стени. Она је, уз капелу у утроби „Камене девојке”, била друго молитвено место подземног града. Сама црква није повезана са градом и у њу се улази са магистралног пута Лозница–Љубовија. Дуго је била запостављена, а када су се времена променила, оживела је. Чишћењем и уређивањем унутрашњости утврђено је да је направљена у облику крста са крацима дугим по 33 метра, што симболизује године Христосовог живота. Занимљиво, и њена градња почела је 1933. Крај улаза у цркву из стене извире вода. Прича се да се на том извору, поред гардиста, свакога јутра током кратког боравка умивао и млади краљ Петар. На улазу у тај храм у пећини у току су радови после којих ће он изгледати као умањена Црква Часног крста у Острогу. Изнад врата би на стени требало да стоји звоник на којем ће крст бити посвећен настрадалима у Дрини.

БУНКЕРИ У БАЊИ КОВИЉАЧИ

То нису једини подземни објекти Карађорђевића у Подрињу. У Бањи Ковиљачи, крај Лознице, у утроби планине Гучево налази се седам бункера који су били намењени смештају Штаба Врховне команде. Постојао је план, каже прича, да се кроз планине пробије пут који би повезао два склоништа. Бањски бункери налазе се дуж пута изнад вила „Далмација” и „Херцеговина”, из којих бетонски мостићи воде право ка два улаза у планинску утробу. Тако, у случају опасности, брзо се могло склонити на сигурно. Падина је била прекривена густом јеловом шумом, па се склоништа израђена од дебелог армираног бетона нису могла уочити из ваздуха.
Ови бункери су још мистериознији, јер се за њих не зна ни када су тачно направљени. Према неким сведочењима старих мештана, градња је почела у време завршетка гвозденог моста у Малом Зворнику, 1929, док други тврде да су направљени између 1938. и 1940. Зна се, међутим, да је генерал Душан Симовић, председник Владе и начелник штаба Врховне команде, стигао у Ковиљачу током првог дана Априлског рата и да је управо ту издат проглас краља Петра Другог о нападу на земљу. Одавде се штаб пред наступајућим непријатељем повукао ка малозворничком подземном граду и даље у избеглиштво.
Бањски бункери данас су у лошем стању и не зна се шта крију у дубинама. Када би се уложило довољно новца да се истраже и уреде, могли би представљати важну туристичку занимљивост.
Са друге стране, „Камена девојка” већ се открила туристима и у протекле три године повремено је примала посетиоце. Војислав Стаменковић, директор Туристичке организације Малог Зворника, каже да су две године утрошене како би се подземни град укњижио као власништво општине и дао њима на управљање. Сада је коначно могуће његово уређење и радови су већ почели. Према Стаменковићевим речима, замисао је да се једна трећина „Камене девојке” уреди као савремена музејска поставка, а да се остатак изда у одређене, прикладне намене, што би обезбедило новац за одржавање и даље уређење града. Једна од идеја је и да се у подземној капели приређују венчања, а да се апартмани уреде за ноћење. У тајном граду Карађорђевића снимане су и неке сцене серије Равна гора Радоша Бајића, што је, каже Стаменковић, помогло да се утврди како је шта изгледало у то време. Када град буде уређен, све ће бити опремљено као што је било почетком рата.
Осам деценија по обустављању градње, тајни подземни града краља Александра, који је сврси послужио свега три дана, могао би добити нови живот и постати значајно место на туристичкој мапи Србије.

***

Благо, рупе и мишеви
У неким просторијама подземног града у Малом Зворнику поред зидова су рупе у поду које је, мисли се, ископала комунистичка ОЗН-а, после рата, у потрази за краљевим благом. Удубљења у стени видљива су у делу који градитељи нису стигли да бетонирају и тако направе просторије. Све до недавних непогода град су насељавале бројне колоније слепих мишева.

***

Краљев мост
Вожд Карађорђе, каже прича, заклео се да ће премостити Дрину, а завет је испунио његов праунук краљ Александар Први. Решење за гвоздени мост у Зворнику усвојено је 1926, радови су почели 1927, а река премошћена 1929. Мост, дугачак око 150 и широк око седам метара, свечано је отворен 12. јануара 1930. и понео краљево име. Чврстина му је испитивана пола месеца са 30.000 тона довезеног камена. Срушен је 14. априла 1941. како би се успорило напредовање непријатеља. Обновљен је 1946. и добио име „Филип Кљајић Фића”, по партизанском ратном хероју, а првобитни назив враћен му је почетком овог века. Тај гвоздени старац данас је у лошем стању и користи се само као пешачки мост, најкраћа веза између два града имењака.